Gorenjska prije lockdowna

Skok do Gorenjske prije nego nas opet zatvore. Na poslu su mi rekli da moram uzeti prošlogodišnji dopust i tako sam kod kuće od srijede. Međutim, telefon je prvi put zazvonio u pola osam. A do 10 sati ujutro radio sam samo stvari vezana ut službu. Polako mi je bilo dosta takvog odmora i rekao sam da ću se odvesti negdje gdje sutra to neću moći. Odluka pada na Gorenjsku. Spakujem svoj službeni laptop i nakon 45 minuta već sam na Bledu.

Tu stajem na autobusnoj stanici i obavim još nekoliko poslovnih poziva. Dolazim u Veliku Zaku jer sam se želio popeti na neko od okolnih brda za pogled na jezero, ali me parkiranje od 3 eura malo razljuti i vozim dalje do Bohinja. U Ribčevom Lazu parkiram pred trgovinom (dozvoljeno do 2 sata). Krećem prema jezeru i kratko prošetam. U parku pronađem klupu u hladu i izvadim laptop. U sljedećih 45 minuta odradim e-poštu i pozive.

Nisam želijo da se još vratim kući i odvezem se do Ukanca (15 minuta). Odatle 553 stepenice vode do vodopada Savica. Nije bilo potrebno platiti parkiranje (4 €) ili ulaznicu (3 €). Krećem uređenom stazom i počinjem se penjati stepenicama. Očigledno sam u jako lošem stanju i negdje na pola puta postoji klupa sa stolom na kojem se odmaram i gdje obavim nekoliko telefonskih razgovora i otpišem još nekoliko e-mailova. Penjem se na vrh i nekoliko trenutaka mogu čak sam uživati ​​u pogledu na vodopad. Bilo je ovo pravo vrijeme za posjet, nije bilo turista, vrijeme je bilo idealno i sve je bilo besplatno. Put dolje je naravno puno lakši, pomalo naporan samo za koljena.

Sada je več bilo vrijeme za povratak kući. Međutim, nisam odabrao pravi čas, na Bledu uhvatim špicu oko 15 sati, a u Ljubljani slično oko 16 sati. Ovo mi vjerovatno produžava povratak za pola sata. Ali ni to mi ne kvari dan, koji mislim da sam prilično dobro iskoristio s obzirom na sve okolnosti.