Istanbul 2005

Prvi pokušaj

Nakon posla, Igor i Sašo su me pokupili starom Opel Vectrom i već smo bili na putu za Sarajevo. Bili smo u blizini Zagreba kada smo pozvali Mirzu i rekli mu da ćemo ga posjetiti. Pa, taj poziv je bio iznenađenje. Više nije živio u Sarajevu, preselio se u Tursku, ali smo i dalje bili dobrodošli. Zaustavili smo se na benzinskoj pumpi da razmislimo o novom planu. Rekli smo zašto ne, idemo u Istanbul! Provjerili smo sa Mirzom da li nam treba viza, on je rekao da mu kao Bošnjaku ne treba, pa zašto bi nama trebala.

Ovo je naše putovanje prilično produžilo. Prvo nas je zaustavila policija u Hrvatskoj, platili smo kaznu za svjetla i pojas. Sledeći put na autoputu u Srbiji, morali smo da promenimo novac, siđemo sa autoputa i platimo, policajka je odbila da uzme evre. Stali smo u Pirotu na jednoj kamionskoj stanici da pojedemo pljeskavicu, bubašvaba je pala sa plafona na sto, samo smo je frcili i nastavili da jedemo. Prelazak granice sa Bugarskom odvijao se na lošem putu. Čak i u Bugarskoj nas je policija noću zaustavila, nešto platimo i nastavimo dalje. Ujutro smo bili u Plovdivu, brza stanka.

Odatle smo se vozili do bugarske granice, platili dezinfekciju od svinjske gripe. Stigli smo na tursku granicu (kapija u Evropu), najveću koju sam do sada vidio. Prošli smo prvu kapiju, ali na drugoj kapiji su nam rekli da nam treba viza. Nedavno je uvedena jer je Slovenija uvela vize za turske državljane. Pokušali smo razgovarati s njima i uvjeriti ih, ali nakon 1 sata jedan pasoš je dobio crveni pečat, drugi je dobio zeleni pečat, a treći ništa. Pokušali smo još malo da jih ubjeđujemo, već smo se posvađali, ali jedan Sandžaklija koji nam je prevodio rekao nam je da se smirimo. Vratili smo se u Plovdiv i pokušali da dobijemo vizu, ali je konzulat već bio zatvoren preko vikenda. Tako smo se odvezli u Aleksandropolis u Grčkoj i tamo prespavali. Sljedećeg dana bilo je vrijeme za odlazak kući. Usput smo svratili u Niš i posetili Ćele kulu. A odatle je još duga vožnja, ali barem autoputem.

Drugi pokušaj

Nekoliko sedmica kasnije dobili smo vize i ponovo krenuli istom rutom za Tursku. Sada je Mirza boravio u Ajvaliku. Tako smo krenuli na jug nakon granice sa Turskom i prešli Dardanele trajektom kod grada Cankale. Mramorno more tamo je bilo puno meduza. Još nekoliko sati vožnje prije nego što smo stigli do njega. Nakon tuširanja otišao sam u krevet, a ostali su izašli na piće ili dva.

Sledećeg jutra smo otišli u Istanbul. Odvezli smo se do Bandirme i onda trajektom prešli Mramorno more. Kada smo stigli u Istanbul, pridružili su nam se prijatelji iz Mirze, sumljivi tipovi u limuzini s tjelohraniteljima… Otišli smo u hotel Bosna, bio je zatvoren, ali su ga otvorili samo za nas. Bilo je dosta hrane, pića, žena. U jednom trenutku Mirza je slučajno slomio stolicu.

I u nekom trenutku zabava završava i mi krećemo kući. Kada smo stigli do turske granice, stavili su nas na stranu i ostavili nas da čekamo, gdje smo i zaspali. Probudili su nas nakon pola sata i provjerili nam prtljag. Na bugarsku granicu stigli smo rano ujutro. Carinik nam je objasnio da mu je ostalo samo pola sata do kraja smjene. Nema dovoljno vremena za nas, pa da odemo na kafu i vratimo se kasnije. Kada smo se vratili, poslali su nas u garažu, gdje su pregledali auto, odvrnuli filter, provjerili rezervoar,… Nakon dva sata su sve satavili nazad i jedan tip nam je tražio maramice za ruke. Izlazak iz Bugarske nije bio problem.

Na ulasku u Srbiju dočekao nas je stariji carinik. Kada je vidio da smo iz Slovenije, htio je razgovarati i prisjećati se starih vremena. On nam je objasnio da je radio u Jugoslaviji na Šentilju i da tamo ima vanbračno dijete. Nakon dužeg ćaskanja, pozdravili smo se i njegova posljednja primedba je bila “Pa fantje brez vragolij-Pa momci, bez nestašluka”. Na izlazu iz Srbije dočekao nas je mladi carinik koji je šrafcigerom pregledavo Vectru i proširivao zahrđale rupe. Hrvati su bili moderniji, imali su kameru sa svjetlom na savitljivom štapu i uturili su ju u puno rupa u autu. Pri ulasku u Sloveniju odabrali smo mali granični prelaz

Sažetak

Za dva produžena vikenda prešli smo više od 6.000 km. Sve je to vozio samo Igor, ja i Sašo tada nismo imali dozvolu. Najduža ruta je bila povratak iz Istanbula, za volanom je bio 28 sati. Videli smo neka nova mesta, pored Istanbula Alexandroplois, Plovdiva, Niša. Doživio neke lude trenutke, upoznao neke nove ljude. Vjerovatno to sada ne bih radio. Ali mladi i glupi imali smo mnogo sreće.