Često me pitaju zašto putujem. Motivi za putovanje su različiti, ali u osnovi bi svi željeli nešto osjetiti i doživjeti. Obično su to odmor, promjena, priroda, hrana, druženje, … Za sebe mogu reći da pokušavam doživjeti nešto novo; to može biti novi krajolik, ukus, aktivnost, spomenik, grad… Ipak mislim da meni najviše osmisle putovanja ljudi i interakcija s njima. Ispod su 3 priče koje daju zadovoljštinu i povrate sav trud i troškove koji nastaju na tom putu.
Table of Contents
ZDA 2019
Ljeti sam napravio krugo oko Islanda. Pokupio sam nekoliko autostopera. Ali ovdje ću spomenuti dva momka iz SAD-a (Glendon i Joseph) koje pokupim u Akureyri. Htjeli su otići do Hvitserkur koji je oko sat vremena bio udaljen od mog pravca prema Reykjaviku. Kada sam ih odveza do lokacije podijelim s njima džin i cigarete. Razmijenimo kontakt podatke prije nego što odem. U jesen odputujem u Sjedinjene Države i zaustavim se u Filadelfiji, između ostalih mesta, gde se ponovo srećemo. Pokupe me na autobusnoj stanici i odvedu me u hostel. Ali na toj adresi nema hostela i nakon par poziva saznajemo da se preselio na novu lokaciju. Moja rezervacija na Hostelworld.com nije važila za novu i nisu mi javili pravo vrijeme grešku. Zovemo dalje i nađemo jedinu sobu u finom hotelu za 400 dolara. Razmišljam da spavam na autobusnoj stanici kad mi ponude, da mogu prespavati kod njih. Nakon večere krećemo u okrug Lancaster, područje Amiša. Uz pitu od bundeve i pelin te Southern Comfort, raspravljamo o kulturnim razlikama, svijetu, religiji, bliskom vjenčanju Josepha i još mnogo toga. Ujutro pri povratku u Filadelfiju vidim mnoge Amiške vozove. Otvorenost i ljubaznost pretvorili su potencijalno loše iskustvo u prekrasno druženje. Dobrota se očito isplati.
Indija 2010
U Indiji smo vlakovima odradili veći dio rute. Ovdje ću opisati ujedno najgore i najljepše iskustvo. Na putu za Jaisalmer nismo dobili druge karte osim one u najnižem razredu, optimistično platimo rezervaciju sjedišta. Čim se ukrcamo, postaje jasno da je to bila greška. Potrošimo 15 minuta za samo penjanje na vlak. Nakon malo guranje, dolazi do naših sjedišta, gdje je nagužvano 7 ljudi. Usljed naših žalbi, majka pomiče jedno dijete između prtljaga. Ubrzo postaje jasno da 8 sati nećemo moći izdržati stoječi i prelazimo u višu kategoriju na sljedećoj stanici. Kondukter nam dozvoli da budemo na podu u prolazu. Prijatelj ubrzo zaspi, a ja se uključim u razgovor s ostalim putnicima koji sjede pored mene. U međuvremenu, na wc-u mi je loše i čak povraćam. Primjećujem da jedan od momaka ima crvenu narukvicu koju sam vidio i kod mnogih drugih Indijanaca. Pitam ga šta znači. Objašnjava mi da je to kao neka vrsta amajlije za zaštitu i da se daruje između članova porodice. Kažem da ću na sljedećoj stanici kupiti narukvicu svojoj sestri. A on mi je odgovorio da će mi dati svoje, skida je sa ruke i daj mi. Ostajem bez riječi, dobrote sama po sebi.
V Indiji smo večino poti pokrili z vlaki. Tu bom opisal najslabšo in hkrati najlepšo izkušnjo. Na poti do Jaisalmerja nismo dobili drugih kart kot tiste v najnižjem razredu, plačava še rezervacijo. Že ob vkrcanju postane jasno, da je bila to napaka. Porabiva 15 minut da se sploh pozvpneva na vagon. Po nekaj prerivanje prideva do najinih sedežev, kjer je natlačenih 7 ljudi. Po najinih pritožbah, mati enega otroka prestavi med prtljago. Kmalu je jasno, da ne bova mogla stati 8 ur in se na naslednji postaji prerineva v višjo kategorijo. Kondukter nam dovoli da sva v predprostoru na tleh. Sopotnik kmalu zaspi, jaz pa se ob keksih zapletem v pogovor s sotrpini, ki sedijo zraven. Vmes mi je slabo in celo bruham na WCju. Opazim, da eden od fantov ima rdečo zapestnico, ki sem jo videl pri mnogih Indijcih. Vprašam ga kaj pomeni. Razloži mi, da je kot nekakšni amulet za zaščito in to si podarjajo družinski člani. Rečem, da bom na naslednji postaji kupil zapestnico za sestro. In mi odgovori, da mi bo svojo podaril ter jo sname z roke in mi jo izroči. Ostanem brez besed, prijaznost sama po sebi.
Mali 2010
U autobusu iz Mauritanije za Mali s Boškom, na 36 sati vožnje upoznajemo Cissea. Dečko je u Nouakchottu igrao fudbal, ali šest mjeseci nije primio plaću i rekao je da će radije sjediti kod kuće nego igrati besplatno. Putovanje se vuče, čekamo na granici nekoliko sati, ali nikoga nije briga da nisam vakcinisan protiv žute groznice. Napokon Cisse nam nudi da spavamo kod njega u Bamaku. S oduševljenjem prihvaćamo ponudu. Po dolasku u grad premještamo se u predgrađa gdje sve izgleda pomalo sumnjivo. Ako pravilno razumijemo, nalazimo se u kući njegove sestre u kojoj ima puno djece. Uveče šetamo gradom, pijemo pivo, on ne pije alkohol. Naručimo nešto za večeru, on kaže da će jesti kod kuće. Kasnije saznajemo da je hranu dijelio sa porodicom. Oboje spavamo na njegovom madracu, to je nešto deblji prekrivač, a on spava na podu pored nas. Noću me probudi miš koji mi se vrti oko nogu. Još u noći nas prati s prijateljem do stanice. Dajem mu džepni nož, pozdravim se i ovo je posljednji kontakt koji imam s njim. Ljudi koji imaju manje voljni su dati više.
Ali postoji još mnogo takvih priča. Porodica koja nam nudi dom u Meksiku, Beny i njegova gostionica u Tirani, roditelji od Nan na Tajlandu, Couchsurfing u Briselu, Gana u Mongoliji, … Podijelite trenutak s nekim koga ste tek upoznali i nemate puno zajedničkog, ali ipak se nekako povežete.
Susreti s poznatim ljudima na putu također je važan dio iskustva i obogaćuje svako putovanje. Ali u nekom drugom članku pisat ću o Manci u Meksiku, Iztoku na Madagaskaru, o Phuketu na Tajlandu …